Arhive za kategoriju …vuk… iskonska zver…

Između mita i stvarnosti

Objavljeno u ...vuk... iskonska zver... na jul 25, 2009 od Rainmaker

Preuzeto sa sajta “NaturaOnline”

Piše: Srđan Udovički

Između mita i stvarnosti

Svoje strahove i maštu čovek je pretočio u priče.

Zimske noći prekraćivane su pričama o vilama, duhovima, demonima i naravno vukodlacima, a starmajke plašile su neposlušnu decu velikim, zlim vukom koji živi u šumi i jede nevaljalu decu. Momci su mamili devojke u zagrljaj plašeći ih vukodlacima koji lutaju u potrazi za nevinim devojkama, dok su domaćice, protiv tog krvnika, vešale vence belog luka o dovratke. Domaćini su šiljili glogove koce i izlivali srebrne metke ne bi li se zaštitili od vampira i vukodlaka, tog zlog bića, nit’ čoveka, nit’ vuk

Vuk, pratilac grofa Drakule,

jedno od njegovih obličja, demon koji pretvara čoveka u spodobu vučijeg oblika, bog mrtvih, glasnik smrti, otimač dece…

Vuk, šumski knez, iskonska, silna zver, neprikosnoveni lovac, nežan i predan roditelj, duh prirode, zaštitnik indijanskih plemena, praotac Indijanaca, glasnik bogova, spasitelj Romula i Rema, čuvar slobodne divljine…

Fikcija ili stvarnost? Dobro ili zlo, ljubav ili mržnja? Vuk jang i jing? I zašto je baš vuk odabran za simbol zla? Zbog čega se čovek toliko plaši “praoca” psa?

Deo odgovora čuva istorija, a deo, pogađate – ljudska psiha.

ČUVAR IMPERIJE MRTVIH

Od davnina je čovek znao za vuka,

divio mu se i poštovao ga. Shvativši njegovu vrednost iskonskog lovca prihvatio ga je kao prijatelja i “stvorio” od njega – psa.

Stari Egipćani videli su u vuku božanstvo i poverili mu, za njih najvažniji zadatak; egipatsko božanstvo vučijeg lika čuvalo je onozemaljsko carstvo, imperiju mrtvih. Prozvali su ga Anubis, gradili mu hramove, prinosili darove…

Rimljani su mu, kaže legenda, dugovali sve. Grad, civilizaciju, postojanje… Latini su prvi spoznali i da je vučica nežna majka, bezrezervno posvećena mladima. Ona je, znate i sami, odnegovala braću Romula i Rema. Ona je stvorila Rim, “večiti grad” koji joj je vratio dug. Vuk je ostao božanstvo.

Rim je poštovao stvoriteljicu. Zauzvrat, majka Natura, poštovala je Rim. Stara Evropa (novu i ne pominjem) zaboravila je dug. Raširila se, počela da otima. Zato je boginja Natura poslala vuka po danak. Stradale su ovce, stradala telad… Ne seti se čovek svoje greške ali zato nađe krivca. I vuk postade bog-izgnanik. Krenuše hajke, počeše i priče. Što istinite, što izmišljene. A vuk? Šta bi drugo lovac nego da lovi? Lovio je i bežao od čoveka ne shvatajući nikako zašto je progonjen. I zaista, on nije učinio ništa pogrešno. Pa, zar je iko, bio to i čovek, mogao da očekuje da jedan mesojed, i to dobar lovac, počne da brsti travu kao plašljiva ovca? Da čovek nije počeo da otima od šuma, da nije zašao u tuđe lovište, ne bi ni vuk zašao u njegov tor. I tako ljudi proteraše vuka daleko, u šume.

SPOJENE OBRVE I SUDOVI

Sledeći korak sveopšte mržnje prema vuku napravi crkva. Stvori crkva Svetu inkviziciju koja proglasi vuka demonom. I on postade zloduh koji pretvara čoveka u vukodlaka. A reč postade – dokaz!

I gorele su lomače. Spaljeni su mnogi pod optužbom da su vukodlaci. Čak ni deca ne behu pošteđena. Bilo je dovoljno da se dete rodi sa spojenim obrvama. Bio je to navodno znak da je ono, po rođenju, vukodlak. U stvari, tako verovaše verujući ljudi. A sve to samo zato što je inkviziciji trebalo sredstvo kojim će držati narod u strahu. I umesto onog drevnog rimskog uputstva “Zavadi, pa vladaj”, srednjovekovna crkva je smislila svoju novu maksimu: “Zaplaši, pa vladaj”. Čak i Vlad Cepeš, grof Drakulj, dobi vuka za pratioca.

U celom tom hodu ka prosvećenosti i civilizaciji, jedino “siroti” vuk osta veran prirodi. Nepokoren, lovio je tamo gde nije bilo zla zvanog čovek. Ali, taj strah, strah od čoveka, toliko se urezao u vučiju svest da ni danas nije isčezao.

No, nije svuda vuk bio progonjen. U svetu snega i leda, narod koji sebe naziva Eskimima, cenio je vuka. Ne kao boga ili kao demona… Jer, imali su oni odavno svoje demone: zimu, sneg, bele medvede.

Eskimi su cenili vuka kao izvor snage, izdržljivosti, snalažljivosti, kao izvor mudrosti. I gledali su kako to on radi. Zatim su ukrštali svoje pse sa vukom i tako stvorili najizdržljivije pse koji su na funti sušene ribe mogli trčati ceo dan upregnuti u sanke. Stvorili su psa koji je prezirao vatru a spavao u snegu, psa koji je bio sposoban i da u vreme žestoke gladi, sam sebi nađe hranu.

Zahvaljujući vuku, severni narodi stvorili su psa o kojem su Evropljani mogli samo da sanjaju. Ali, i tamo uskoro dođe čovek bele kože. I, naravno, sve pokvari. Jer, i tu, na hladnom severu, beli čovek poče da lovi vuka koga je čak proglasio i za ljudoždera.

Čovek bele kože nije želeo da vidi da vukovi nisu napadali zdrave ljude. Oni koji su stradali od vukova bili su već napola smrznuti, izgladneli kopači zlata. Oslabljeni od zime i gladi, zatečeni u ledenoj pustinji, ti nesrećnici vukli su se po snegu i ledu četvoronoške, isto kao i životinje. Zato i ne čudi što su ih vukovi napadali, što su ih zamenili sa svojim prirodnim plenom. No, ljudi nisu želeli da vide da vukovi nikada ne love čoveka. Pa, oni ne love ni zdrave jelene izuzev u vreme velike gladi. Njihov plen su bile i ostale stare i bolesne jedinke. A kad prođe zima i vučiji čopor se rasturi na parove, vukovi više i ne love krupnu divljač, već onu malu: zeca, tetreba, poneko tele, opet, slabo ili bolesno, ponekog jelena ili losa. Al’ ljudi k’o ljudi…

BELI ČOVEK, MANITU I VUK

Živeo je jednom, mada tvrde da ih ima još ponegde, narod slobodan i prirodan kao vuk. Zvali su ih Indijanci. Shvatali su i razumeli prirodu, zvali je Manitu. Govorili su:

“Davno, kada je Manitu stvarao svet, prvo je stvorio ravnice i planine. Zatim reke i jezera. Onda je stvorio nebo, drveće i travu. Posle toga stvorio je životinje. Od svake životinje Svemogući je stvorio svoj narod, stvorio je nas. Naš narod nastao je od vuka. Zato deco, poštujte vuka kao svog oca, svoju majku. Poštujte vuka kao svog brata. Ne smete ga ubiti niti mu bilo kako naškoditi. On je naš totem, naš zaštitnik”.

Poštovali su Indijanci vuka, a poštovao je i on njih. Međutim, neizbežni beli čovek nije poštovao nikoga i ništa. Nestali su Indijanci. Zamalo je nestao i vuk.

Došlo je i novo doba. Kao da se čovek malo otreznio i, izgleda, rešio da vrati dug. Ali, u svemu tome poče i da preteruje.

Predugo je vuk bio omrznut. A sada je trebalo da postane – kućni ljubimac. I čovek stvori hibrid koga nazva wolfdog, prevedeno: nit’ vuka nit’ psa. Jer, kad čovek već nije uspeo da pokori vuka, probao je da ga prevari. Ali, strah od čoveka dobi tada kod hibrida iznenada novo lice. Wolfdog se pokaza kao – nemoguć ljubimac. Borio se za dominaciju, nametao ukućanima svoju volju. To su najbolje osetili u Kanadi gde su, na kraju, morali da osnuju azil za nesuđene kućne ljubimce.

Jednostavno, pririodu nisu prevarili. Predugo je vuk bio proganjan da bi sada dozvolio da bude pripitomljen. Prevario se jednom i postao pas. Zato sada i izgleda da ga je više nemoguće prevariti.

Rešeni da poprave greške i okaju grehe predaka, Amerikanci su među prvima počeli da vraćaju vuka na područja sa kojih su ga isterali. Iz Kanade na Stenovite planine preneli su pet vučijih porodica. Računali su, ostaće vukovi u okvirima terena koje su im oni odabrali. Prevarili su se. Jer, vuku niko ne može odrediti gde će da živi i lovi. Ali, Amerikanci su se tada uverili i kakva je vučica majka.

Šta se dogodilo?

Par vukova napustio je određenu mu teritoriju. Neki rančer je ubio mužjaka dok se ženki zameo svaki trag. I našli su je na jedvite jade. Našli su i mlade. Smestili su ih u zabran i najviše se plašili da vučica ne napusti mlade. Naravno, ona ih nije napustila. Ostala je u zabranu čak i kada je oluja polomila ogradu kroz koju su vučići otišli u novi život. Mlade je prihvatio mužjak bez ženke i brinuo se o njima dok im se nije pridružila jedna vučica.

Razmislite: da li životinja koja gaji takva osećanja prema mladima zaslužuje lošu reputaciju i to samo zato što neće da se pokori čoveku? Iskonski lovac, nežan roditelj koji živi u potpunoj ravnoteži sa prirodom sigurno nije đavolji lik. Nijedna životinja ne plaši se čoveka kao vuk i nijedna nije ostala bliže prirodi.

Čak je i nosorog redovan cirkuski artista. A vuka, zar ne, još ne videsmo u cirkuskoj areni..

Zoologija vuka

Objavljeno u ...vuk... iskonska zver... na jun 27, 2009 od Rainmaker

Preuzeto sa sajta „NaturaOnline“

Zoologija vuka

Piše Srđan Udovički

Vuk pripada familiji Carnivora, rodu Canus, vrsti Canis lupus. Vuk je mesojed snažno razvijenih očnjaka prilagođenih zarivanju i raskidanju. Često se može čuti da on pripada rodu pasa, međutim pravilnije je kazati da vuk pripada rodu lupoidnih mesojeda kojem pripadaju i lisica, kojot, šakal, afrički divlji pas i australijski divlji pas dingo.

Vrsta Canis lupus ima i svoje podvrste. Između tih podvrsta moguća su ukrštanja i dobijanja plodnog potomstva što je znak neizdiferenciranosti podvrsta. Takođe je moguće i ukrštanje vuka i psa sa dobijanjem plodnog potomstva. To pokazuje da te dve vrste nisu genetski razdvojene, tj. da postoji potpuna podudarnost genotipova.

Od podvrsta vukova najpoznatije su: evropski sivi vuk, veliki vuk samac, mali indijski vuk, crni kanadski vuk i beli vuk.

Vukovi žive na šumovitim područjima, u planinama i tajgama. Van sezone razmnožavanja žive u čoporu koji je organizovan na principu dominacije i hijerarhije. Vođa čopora je najčešće najsnažniji mužjak, ali nije ništa neobično da, tokom perioda gladi, vođstvo preuzme ženka i to ona najiskusnija.
Zanimljivo je napomenuti da vođa čopora nije stalan već da se on menja čim neki mladi mužjak oseti i dokaže da je dorastao ostarelom vođi, kako po snazi, tako i po mudrosti.

Dok su u čoporu vukovi love velike i srednje biljojede. Najčešći njihov plen su slabe, stare, bolesne ili ranjene jedinke. Veoma retko, obično u periodu gladi, čopor lovi zdrave životinje. Ali, vukovi ne prezaju ni od sveže lešine.

Često se čopor vukova optužuje da lovi mlade biljojede i da tako smanjuje populaciju tih životinja. Međutim, mlade životinje su plen vukova samo ako nisu dovoljno sposobne da prate svoje krdo ili su bolesne, odnosno na neki drugi način defektne.

U periodu razmnožavanja dolazi do raspada čopora na parove. Ali, pre nego što se čopor rasturi, mužjaci se bore za ženke. Tako se događa da samo najbolji ostave potomstvo. Bez ženki ostaju stari i mladi mužjaci; prvi zato što su prestari, a drugi, naravno, zato što još nisu stekli određeno iskustvo. Posle odvajanja od čopora, parovi vukova žive na određenoj teritoriji na kojoj i love. Plen su im tada uglavnom mali biljojedi.

Po dolasku na svet mlade par neguje zajedno, a leglo obično ima od dva do šest vučića. Kada mladi dovoljno stasaju, ponovo dolazi do formiranja čopora, ali samo najjači i najotporniji vučići prežive prvu zimu.

Vukovi, izuzev čoveka, nemaju drugog neprijatelja. Njihova uloga u biocenozi je ogromna. Sem održavanja higijene, vukovi vrše i selekciju neodgovarajućih jedinki čime ostavljaju dovoljno mesta za one sa odgovarajućim osobinama.

Broj vukova, odnosno veličina njihove populacije, direktno reguliše populacije njihovog plena. Smanjenje broja biljojeda posledično smanjuje i broj vukova kao i broj njihovih mladih. I sam čopor uklanja jedinke koje nisu sposobne za normalan život. Odstranjivanje vuka iz neke biocenoze ima zato za posledicu preveliki broj biljojeda, čime se nanosi ogromna šteta biljnom svetu. Tačnije, eliminacija bilo koje životinjske vrste iz njenog prirodnog staništa, remeti prirodnu ravnotežu te biocenoze i može je nepopravljivo oštetiti.

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.