Između mita i stvarnosti

Preuzeto sa sajta „NaturaOnline“

Piše: Srđan Udovički

Između mita i stvarnosti

Svoje strahove i maštu čovek je pretočio u priče.

Zimske noći prekraćivane su pričama o vilama, duhovima, demonima i naravno vukodlacima, a starmajke plašile su neposlušnu decu velikim, zlim vukom koji živi u šumi i jede nevaljalu decu. Momci su mamili devojke u zagrljaj plašeći ih vukodlacima koji lutaju u potrazi za nevinim devojkama, dok su domaćice, protiv tog krvnika, vešale vence belog luka o dovratke. Domaćini su šiljili glogove koce i izlivali srebrne metke ne bi li se zaštitili od vampira i vukodlaka, tog zlog bića, nit’ čoveka, nit’ vuk

Vuk, pratilac grofa Drakule,

jedno od njegovih obličja, demon koji pretvara čoveka u spodobu vučijeg oblika, bog mrtvih, glasnik smrti, otimač dece…

Vuk, šumski knez, iskonska, silna zver, neprikosnoveni lovac, nežan i predan roditelj, duh prirode, zaštitnik indijanskih plemena, praotac Indijanaca, glasnik bogova, spasitelj Romula i Rema, čuvar slobodne divljine…

Fikcija ili stvarnost? Dobro ili zlo, ljubav ili mržnja? Vuk jang i jing? I zašto je baš vuk odabran za simbol zla? Zbog čega se čovek toliko plaši „praoca“ psa?

Deo odgovora čuva istorija, a deo, pogađate – ljudska psiha.

ČUVAR IMPERIJE MRTVIH

Od davnina je čovek znao za vuka,

divio mu se i poštovao ga. Shvativši njegovu vrednost iskonskog lovca prihvatio ga je kao prijatelja i „stvorio“ od njega – psa.

Stari Egipćani videli su u vuku božanstvo i poverili mu, za njih najvažniji zadatak; egipatsko božanstvo vučijeg lika čuvalo je onozemaljsko carstvo, imperiju mrtvih. Prozvali su ga Anubis, gradili mu hramove, prinosili darove…

Rimljani su mu, kaže legenda, dugovali sve. Grad, civilizaciju, postojanje… Latini su prvi spoznali i da je vučica nežna majka, bezrezervno posvećena mladima. Ona je, znate i sami, odnegovala braću Romula i Rema. Ona je stvorila Rim, „večiti grad“ koji joj je vratio dug. Vuk je ostao božanstvo.

Rim je poštovao stvoriteljicu. Zauzvrat, majka Natura, poštovala je Rim. Stara Evropa (novu i ne pominjem) zaboravila je dug. Raširila se, počela da otima. Zato je boginja Natura poslala vuka po danak. Stradale su ovce, stradala telad… Ne seti se čovek svoje greške ali zato nađe krivca. I vuk postade bog-izgnanik. Krenuše hajke, počeše i priče. Što istinite, što izmišljene. A vuk? Šta bi drugo lovac nego da lovi? Lovio je i bežao od čoveka ne shvatajući nikako zašto je progonjen. I zaista, on nije učinio ništa pogrešno. Pa, zar je iko, bio to i čovek, mogao da očekuje da jedan mesojed, i to dobar lovac, počne da brsti travu kao plašljiva ovca? Da čovek nije počeo da otima od šuma, da nije zašao u tuđe lovište, ne bi ni vuk zašao u njegov tor. I tako ljudi proteraše vuka daleko, u šume.

SPOJENE OBRVE I SUDOVI

Sledeći korak sveopšte mržnje prema vuku napravi crkva. Stvori crkva Svetu inkviziciju koja proglasi vuka demonom. I on postade zloduh koji pretvara čoveka u vukodlaka. A reč postade – dokaz!

I gorele su lomače. Spaljeni su mnogi pod optužbom da su vukodlaci. Čak ni deca ne behu pošteđena. Bilo je dovoljno da se dete rodi sa spojenim obrvama. Bio je to navodno znak da je ono, po rođenju, vukodlak. U stvari, tako verovaše verujući ljudi. A sve to samo zato što je inkviziciji trebalo sredstvo kojim će držati narod u strahu. I umesto onog drevnog rimskog uputstva „Zavadi, pa vladaj“, srednjovekovna crkva je smislila svoju novu maksimu: „Zaplaši, pa vladaj“. Čak i Vlad Cepeš, grof Drakulj, dobi vuka za pratioca.

U celom tom hodu ka prosvećenosti i civilizaciji, jedino „siroti“ vuk osta veran prirodi. Nepokoren, lovio je tamo gde nije bilo zla zvanog čovek. Ali, taj strah, strah od čoveka, toliko se urezao u vučiju svest da ni danas nije isčezao.

No, nije svuda vuk bio progonjen. U svetu snega i leda, narod koji sebe naziva Eskimima, cenio je vuka. Ne kao boga ili kao demona… Jer, imali su oni odavno svoje demone: zimu, sneg, bele medvede.

Eskimi su cenili vuka kao izvor snage, izdržljivosti, snalažljivosti, kao izvor mudrosti. I gledali su kako to on radi. Zatim su ukrštali svoje pse sa vukom i tako stvorili najizdržljivije pse koji su na funti sušene ribe mogli trčati ceo dan upregnuti u sanke. Stvorili su psa koji je prezirao vatru a spavao u snegu, psa koji je bio sposoban i da u vreme žestoke gladi, sam sebi nađe hranu.

Zahvaljujući vuku, severni narodi stvorili su psa o kojem su Evropljani mogli samo da sanjaju. Ali, i tamo uskoro dođe čovek bele kože. I, naravno, sve pokvari. Jer, i tu, na hladnom severu, beli čovek poče da lovi vuka koga je čak proglasio i za ljudoždera.

Čovek bele kože nije želeo da vidi da vukovi nisu napadali zdrave ljude. Oni koji su stradali od vukova bili su već napola smrznuti, izgladneli kopači zlata. Oslabljeni od zime i gladi, zatečeni u ledenoj pustinji, ti nesrećnici vukli su se po snegu i ledu četvoronoške, isto kao i životinje. Zato i ne čudi što su ih vukovi napadali, što su ih zamenili sa svojim prirodnim plenom. No, ljudi nisu želeli da vide da vukovi nikada ne love čoveka. Pa, oni ne love ni zdrave jelene izuzev u vreme velike gladi. Njihov plen su bile i ostale stare i bolesne jedinke. A kad prođe zima i vučiji čopor se rasturi na parove, vukovi više i ne love krupnu divljač, već onu malu: zeca, tetreba, poneko tele, opet, slabo ili bolesno, ponekog jelena ili losa. Al’ ljudi k’o ljudi…

BELI ČOVEK, MANITU I VUK

Živeo je jednom, mada tvrde da ih ima još ponegde, narod slobodan i prirodan kao vuk. Zvali su ih Indijanci. Shvatali su i razumeli prirodu, zvali je Manitu. Govorili su:

„Davno, kada je Manitu stvarao svet, prvo je stvorio ravnice i planine. Zatim reke i jezera. Onda je stvorio nebo, drveće i travu. Posle toga stvorio je životinje. Od svake životinje Svemogući je stvorio svoj narod, stvorio je nas. Naš narod nastao je od vuka. Zato deco, poštujte vuka kao svog oca, svoju majku. Poštujte vuka kao svog brata. Ne smete ga ubiti niti mu bilo kako naškoditi. On je naš totem, naš zaštitnik“.

Poštovali su Indijanci vuka, a poštovao je i on njih. Međutim, neizbežni beli čovek nije poštovao nikoga i ništa. Nestali su Indijanci. Zamalo je nestao i vuk.

Došlo je i novo doba. Kao da se čovek malo otreznio i, izgleda, rešio da vrati dug. Ali, u svemu tome poče i da preteruje.

Predugo je vuk bio omrznut. A sada je trebalo da postane – kućni ljubimac. I čovek stvori hibrid koga nazva wolfdog, prevedeno: nit’ vuka nit’ psa. Jer, kad čovek već nije uspeo da pokori vuka, probao je da ga prevari. Ali, strah od čoveka dobi tada kod hibrida iznenada novo lice. Wolfdog se pokaza kao – nemoguć ljubimac. Borio se za dominaciju, nametao ukućanima svoju volju. To su najbolje osetili u Kanadi gde su, na kraju, morali da osnuju azil za nesuđene kućne ljubimce.

Jednostavno, pririodu nisu prevarili. Predugo je vuk bio proganjan da bi sada dozvolio da bude pripitomljen. Prevario se jednom i postao pas. Zato sada i izgleda da ga je više nemoguće prevariti.

Rešeni da poprave greške i okaju grehe predaka, Amerikanci su među prvima počeli da vraćaju vuka na područja sa kojih su ga isterali. Iz Kanade na Stenovite planine preneli su pet vučijih porodica. Računali su, ostaće vukovi u okvirima terena koje su im oni odabrali. Prevarili su se. Jer, vuku niko ne može odrediti gde će da živi i lovi. Ali, Amerikanci su se tada uverili i kakva je vučica majka.

Šta se dogodilo?

Par vukova napustio je određenu mu teritoriju. Neki rančer je ubio mužjaka dok se ženki zameo svaki trag. I našli su je na jedvite jade. Našli su i mlade. Smestili su ih u zabran i najviše se plašili da vučica ne napusti mlade. Naravno, ona ih nije napustila. Ostala je u zabranu čak i kada je oluja polomila ogradu kroz koju su vučići otišli u novi život. Mlade je prihvatio mužjak bez ženke i brinuo se o njima dok im se nije pridružila jedna vučica.

Razmislite: da li životinja koja gaji takva osećanja prema mladima zaslužuje lošu reputaciju i to samo zato što neće da se pokori čoveku? Iskonski lovac, nežan roditelj koji živi u potpunoj ravnoteži sa prirodom sigurno nije đavolji lik. Nijedna životinja ne plaši se čoveka kao vuk i nijedna nije ostala bliže prirodi.

Čak je i nosorog redovan cirkuski artista. A vuka, zar ne, još ne videsmo u cirkuskoj areni..

5 thoughts on “Između mita i stvarnosti

  1. Prelepooo :)) Vuk mi je omiljena zivotinja… Jos od malih nogu zivim za tu zivotinju… Imala sam 2 puta bliski susret sa njom …🙂 prosto ih obozavam… Kazu da sam jos od maena pravila razliku imedju vuka i njegovih srodnika… <333 …

  2. jedino što si preskočio u ovoj priči o prognanom vuku jeste da pomeneš onog „hromog vuka“ totemskog pretka svih Srba…

  3. ja ih obozavam ,cak i kad se htela da uradim tetovazu znala sam unaprd sta cu oni su hrabri i tvrdoglavi ali na kraju zavrse sa uspehom do svog cilja takva sam i ja !! :DDD

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s